Quote image editor Boban Trifunović

“Reči su mesto ustupile uskomešanim snoviđenjima kakva uvek imam pred pad u san. Nikakav smisao nisam u njima nalazio, tumačio sam ih kao trabunjanje iscrpljenog mozga koji se sprema za tajm-aut – i u njima uživao kao u slikama Vasilija Kandinskog, pogađajući šta bi sve to moglo da bude, bez imalo nade za konačnim odgovorom, pokušavajući da pogodim koji će biti sledeći ukus koji će mi se javiti pošto me prepadne neka od njegovih pastelnih boja. Međutim, snoviđenja koja sam tada imao i kojih sada mogu da se setim razlikovala su se od svih pređašnjih. Lica i predmeti urušavali su se jedni u druge. Gledao sam kako ih je jednostavno udvojiti i iznova uceliniti, sve to u nanosekundama, s tim što su sada bili sastavljeni od nečeg sasvim drugog. Ne od skupa čestica s kojim su krenuli, već od nečeg crnog, od nečeg što je postajalo gušće i mlečnije i čiji je odsjaj svetleo kao fluorescentna farba. Večan tok vrištećih prikaza i prizora koji je postajao sve složeniji i savršeniji, a u njemu, u pustolini od vulkanskog kamena, oblik kojem je sopstveni oblik večita nepoznata, pa počinje da poprima one na koje naiđe. Nudi im nešto zauzvrat – prizore predela kakve bi možda Ligotijev majstor Rinjolo mogao naslikati, znanjâ za kakvim žude Lavkraftovi pripovedači, znanja nedostupna i neproveriva, te iskustva kakva bi nas, kao čitaoce Ejkmanovih čudnih priča, navela na prost, mada ne i nedostatan zaključak da je svet čudniji nego što se čini. Sve se to nudi stenama, nudi se stenicama, ledu i vatri, nudi se tamnoj materiji i zvezdama na izdisaju, koje samo što nisu implodirale i svoju svetlost ustupile crnoj rupi koji svetlost proždire. Nudi se svet, ali se zauzvrat uzima sve.” — Boban Trifunović