Quote by Boban Trifunović

“Što se slika tiče, njihov tok bi trebalo da je nalikovao puštanju filma, u koturu, na nekom od prvih projektora, s tim što je film sečen tako da su se između kadrova smeštale boje. Projektor sam bio ja, u srži vrtloga, a kroz moje oči je projektovan film na mračnoj pozadini koja se mreškala, kovitlala i stremila visinama. Na tom tajanstvenom filmu nisam prepoznao nikog koga poznajem. Glavni, a ujedno i jedini glumac, bio sam ja. Posmatrao sam sebe iz tuđe perspektive – te sam sebi izgledao kao tuđin, kao neko koga ne poznajem i po čijoj se prošlosti slobodno može čeprkati. Čije su konkretno te tačke gledišta – katkad sam mogao da pogodim, katkad da pretpostavim, ali najčešće nisam imao pojma. U potonjim prilikama, sebe sam mogao da prepoznam manje. Delovao sam starije, stajao na nepoznatim mi mestima, sa ljudima koje još nisam sreo, a čija su mi se lica činila čudnim. Kao da je i njih i mene nešto naročito izmenilo – da li nabolje ili nagore, tada mi to nije bilo bitno, jer sam se usredsredio na naše poglede, jer u njima sam pronašao simptome korenite promene koju samo spoznaja nečeg posebnog može da podstakne. Najbolje se sećam pogledâ. Pogledâ i prizorâ, ponekog detalja, ali prizori su ti koji mi ni sad ne daju mira.”

Quote by Boban Trifunović