“U mraku u koji su me uvlačile mogao sam, negde u sebi, da drhtim pred uvidom da nestajem pred nečim nadirućim, nečim što se prikralo, sa svih strana, i da će moje mesto zauzeti nešto što ne spava, što ne zna za mir, a ni za spokoj. Na momente sam mislio da sam izbledeo, da sam ispario pred tim prisustvom i njegovom strahovitom snagom, a tada, ma koliko se radovao kraju, nešto mi nije dozvoljavalo da se predam – i da predam iluziju sopstva. Gubio sam se i iznova nalazio, galopirajuće bivao gnječenim i ispočetka istkanim, izluđen smenjivanjima ideja apsolutnog i relativnog u pogledu svoje predstave o sebi, o tome da je ipak sopstvo podložno ne promeni, već preobražaju bez i najtananinih tragova da se to dogodilo.”
Book:Jaganjci