Quotessence
Home / Topics / Marko šElić Quotes

Marko šElić Quotes

Browse 6 quotes about Marko šElić.

Marko šElić Quotes

“To ti ja pričam, mantijo!" - sada Jovan preuze loptu. "To! Izvlače iz sebe najveće nečoveštvo onda kad misle da zastupaju Boga, spaljuju veštice, vidi ti to! A što? Što ne puste Boga, kad već ima taj lepi tačni kantar? Što ga ne puste da on odmeri ko je kol'ko kriv? Ti reče da ima i bič, pa neka onda on izbičuje koga treba kad mu odu gore na istinu, a ne ljudi to da rade! E, zato ja ne dajem ni dve pare na to sve šta ti propovedaš! Ja živim svoje i ne diram nikoga, a Bog i dobro i zlo neka rade šta god oće. A ne da lajem u prazno ki ovi što se zovu dobri ljudi, a kad na njih daš taj božji bič u ruke... Tad su gori od svakog dušmana, jer im se može, to je za dobro dobra, a? Nije, nego nemaju u sebe snagu da budu stalno zli, to čuči u njih tako... i onda glume dobrotu. Čekaju opravdanje da se pokažu kak'i su. Takvi isti ki ti, mantijaši debeli!”

BogZloMarčeloDobrotaZajedno SamiMarko šElićMarko Selic
Book:Zajedno sami
Create image

“A onda sam izašao da prošetam po ulici u kojoj živim. Hm. Sivo je. Presivo.U Beogradu. I u Paraćinu. I ništa, tu smo, svi smo tu: nismo odabrali kao Lindo, nismo ni kao Zlakušani. Čovek se zapita kako se to onda zove, to što mi biramo da živimo: beskrajna hrabrost ili beskrajni kukavičluk? Čini mi se, Hamlet je poreklom bio iz naših krajeva.”

MarčeloHrabrostMarko šElićBeogradKukavičlukParaćin
Book:O ljudima, psima i mišima
Create image

“Sa druge strane tog praga je školska učionica. Ona iz srednje škole. I prazno mesto u prvoj klupi reda do prozora. Uvek sam u njoj sedeo. Sam. Lagano hodam ka njoj. Prepoznajem dečja lica. Niko me ne pozdravlja. Nikoga ni ja. Baš kao i nekada. Nečujno sedam na svoje mesto. Razdvajanje nogu velikog metalnog šestara nesnosno škripi i poziva na pažnju. 'Danas radimo krugove!' - snažnim damskim glasom vikne razredna. 'Valja dobro naučiti i shvatiti krugove!' Tad me prostreli pogledom, a ja se osetim kao da mi je zabola pikado-strelicu u čelo. Zašto? Zašto uvek to čini, kao da se lekcije odnose posebno na mene? Postiđen sam, propada mi se u zemlju. Ne volim poglede. Ne volim ih. I još ta devojčica iz druge klupe koja me ćuška olovkom u vrat da se okrenem, baš sad kad razredna govori. Okrenem se da dreknem na nju, ali ne mogu. Ona me gleda čudno. Milo. Zašto ona nešto hoće od mene? Zašto ti ne želiš da se družimo?' - šapne mi jednostavno i blago. Ja... ne znam. Odjednom mi se učini da ne znam. Duboko mi se učini da ne znam. Ne znam zašto se ne družim ni sa kim. Sladak si mi. Evo ruke, drugar!' - veselo kaže ona i pruži mi ruku. Šta sad to znači? Možda joj je ruka prljava! Možda to hoće da mi priredi neku šalu! Smeška se! Evo, sva deca zlokobno se cere, to je neki dogovor! Jedno dete je uperilo svoj šestar u mene i taj šestar je blesnuo. Očima tražim razrednu; ona demonski pilji u mene. Opet se okrećem prema devojčici iz klupe iza i sudaram se sa istim licem kао u ostale dece, neprijateljskim i pretećim. 'Zašto ti ne želiš da se družimo?' - ponovo pita, ovog puta nekakvim robotskim glasom, i tada vidim da iz njenog rukava ka meni hrli pipak sa dlakavim svinjskim papkom na kraju. U trenu se preznojim, vrisnem... i san tu skonča.”

SanMarčeloZajedno SamiMarko šElić
Book:Zajedno sami
Create image

“Bio je jedan od onih pasmurnih dana; htedoh da uđem, a onda se uskolebah: Kuda to voziš, majstore? - Do Kalemegdana ili do crnog neba? Unutra je bio, kao i vazda, krkljanac. Ipak se reših: zna on kud treba. Prigušili me sa svih strana dok leteh put olovnog neba. Iziđoh, nasred belih zatekoh se poljana, sakat i slomljenoga rebra. Beše to, rekoh, jedan od onih sivih dana što vode k provedrici neba.”

MarčeloZajedno SamiMarko šElić
Book:Zajedno sami
Create image

“Bilo je to lice Isusa Hrista. Savršeno spokojno, gledalo je u jednu tačku, ali u isto vreme i svima njima u oči, svakome od njih ponaosob. Radoje Bakrač uzdahnu od ushićenja, no tada to presveto lice poče da iščezava i on ponovo oseti nemir. Ne prestajući da sija, lice izgubi oblik i nastavi da se preobražava. Onda ponovo stade da se uobličava, i, na kraju, ukaza se lice Bude. Zatim se ponovo nagužva, pa se ukaza lice Alaha. Pa Zevsa. Pa Peruna... Ljudi nikada ranije nisu videli ta lica, a opet, kako bi se koje pojavljivalo, tako su ga prepoznavali. Radoje Bakrač zbunjeno je gledao lica njemu znanih i neznanih bogova. Smenjivala su se velikom brzinom, a opet dovoljno lagano da svaki čovek koji je tu stajao ugleda svako lice. Onda počeše da se pojavljuju i neka druga lica. ...svakidašnja lica, lica običnih ljudi! Radoje stade da zvera oko sebe i, zaista, poznade da su to lica ljudi koji su ga okruživali. I neka od lica iz autobusa. A onda nastaviše da se menjaju u mnoga druga, u beskonačno mnogo drugih, u sva moguća ljudska lica... Radoje Bakrač oseti mir celom svojom dušom i uzdrhta. Potekoše mu suze. Uskoro je ugledao i svoje lice. Ono mu se blagosloveno osmehnu i namignu mu.”

MarčeloZajedno SamiMarko šElić
Book:Zajedno sami
Create image