“Na dušu najčešće uopšte i ne mislimo i gotovo da smo spremni da kažemo da tako nešto i ne postoji, ali kada duša zaboli ili se veoma obraduje, onda smo svesni i sigurni da u nama ima nešto što je živo, što je istovremeno i biće za sebe i nerazdvojivi deo nas. Duša ima neki svoj život, skriven od naših čula, ali od njenog života zavisi ono što je čoveku najvažnije, mnogo važnije od telesnog zdravlja. To je unutrašnji mir, ispunjenost, spokoj, radost i želja za životom. Kada je duša ranjena, sve ovo biva uzdrmano i čoveku ništa više ne vredi niti ga može utešiti, ni dobro telesno zdravlje, niti materijalno bogatstvo. Kako to zarasta rana na duši, kada smo spremni da kažemo da duša možda i ne postoji?”
Book:Bog i rokenrol