“To je bio divalj čovek. Meni je to lakrdijanje. Sva ta priča. Odakle se on pojavio? Kao da niko tada nije brinuo o tome. Neartikulisan. Pisao je polujasno, nebulozno. Kad, počeli su da mu pridaju pažnju. Sreli smo se, ko zna. On je znao, ja sam znao, da ta knjiga ništa ne valja. Bilo je komično, zaluđivali smo budale po gradovima i selima. Nije bili ničega, tekst je patio od nedorečenosti. Neverovatna tlapnja. Izučavao sam imena. Šta možeš kad se zoveš Srđan Srdić. Ne možeš ništa.”
Book:Srebrna magla pada